ISIDOR MITIĆ - VLASOTINAČKI KNJIŽAR

Po oslobođenju od Turaka i pripajanjem Srbiji 1878. godine, Vlasotince se, i pored skromne privrede, razvijalo u duhovni centar ondašnje jugoistočne Srbije. Po popisu iz 1879. godine, u Vlasotincu je od 2626 punoletnih žitelja bilo 464 pismenih muškaraca i 32 žene, što je za ono vreme bio veliki broj. Sa ovolikim brojem pismenih u odnosu na broj stanovnika Vlasotince je prednjačilo i pred Leskovcem, Vranjem i Nišem. Vlasotinački kraj je prednjačio i po broju škola, jer su, pored škole u Vlasotincu, radile i u Konopnici, Kruševici, Dadincu, Gornjem Prisjanu, Ruplju i u Crvenoj Jabuci. Sa razvojem školstva otvaraju se i prve knjižare, koje su snabdevale stanovnike Vlasotince i okolnih sela školskim priborom i udžbenicima. 

Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka knjige su bile retkost pa su prenumeranti (pretplatnici) bili začetnici čitalačke publike, mada se ne može zanemariti ni uloga knjižara. Ovo se, pre svega, odnosi na nabavljanje i prodaju knjiga koje su korišćene kao udžbenici u školama manastirskog, ali i građanskog tipa. Podaci o prvim knjižarama i njihovim vlasnicima su šturi, ali je njihov uticaj na obrazovanje Vlasotinčana nesumljiv. Prvu knjižaru u Vlasotincu je otvorio g. Cvetko Petrović 1892. godine, a zatim i g. Gavrilo Popović 1900. i g. Ilija Krainčanić 1904. godine. Sve ove knjižare su, manje-više, uspešno poslovale do Balkanskih ratova. 

Isidor Mitić

Neposredno pred Prvi svetski rat knjižaru otvara i g. Isidor Mitić. Posle rata rad nastavlja samo Mitićeva knjižara, ali ubrzo počinju da rade još dve knjižara g. Zarija Marinkovića i g. Proke Mijajilovića (koja je bila poznata kao Mijajlova knjižara). 

U trećoj deceniji devetnaestog veka Vlasotince doživljava privredno-kulturni preporod, što uspešno prate i dvojica izuzetnih knjižara, g. Mitić i g. Mijajlović. 

Isidor Mitić je rođen 3.7.1881. u Vlasotincu. Od oca Tome, uglednog vlasotinačkog trgovca, je nasledio trgovački duh, ali i porodični nadimak Grčki, po kome ga u Vlasotincu i danas pamte kao Sidu Grčkog. Njegova knjižara se nalazila u glavnoj vlasotinačkoj čaršiji, na mestu današnje pošte. Bila je dobro snabdevena školskim priborom, udžbenicima i knjigama, ali i mnogim kancelarijskim potrepštinama. 

Početkom tridesetih godina, shodno ondašnjim propisima, on registruje svoju knjižaru pod imenom Kraljevsko jugoslovenska povlašćena knjižara Prosveta, što se jasno vidi na kalendaru iz 1937. godine. Sida Grčki je pratio novosti u knjižarskoj delatnosti i nudio ih Vlasotinčanima. Njegova poslovnost je bila poznata i izvan vlasotinačkog kraja, jer je poslovao sa uglednim knjižarima iz Niša, Kraljeva i Beograda. 

U njegovoj knjižari su mogle da se kupe i ikone, reprodukcije renesansnih slikara, slike za kolačare iz Italije, platna za štampare i knjigovesce, ali i da se naruče i nova izdanja knjiga Srpske književne zadruge, Narodnog dela i drugih ondašnjih izdavača. Kod knjižara Mitića mogli su da se poruče i pečati, štambilji i mnogi drugi retki predmeti i proizvodi iz knjižarske delatnosti. Izlog i unutrašnjost knjižare krasile su, krasnopisom ispisane, poslovice, poput: 

Kad god imaš slobodno vreme pročitaj pokoju poučnu i korisnu knjigu, jer trbuh traži hleb a um traži knjigu. 

Prema kazivanju g. Čedomira Babastojanskog, uz kupljene knjige i sveske dobijali su se i povezači sa uputstvom, kao: 

Učeniče, ako kupiš knjigu u knjižari Isidora Mitića, završićeš sigurno razred.

 Poput velikih knjižara, i g. Isidor je počeo da štampa Aizis karte, odnosno razglednice, sa motivima Vlasotinca, što je našu varoš svrstavalo u red sa velikim gradovima u tadašnjoj kraljevini. Knjižar Mitić je pratio i pomagao rad prosvetno-kulturnih udruženja, poput Pevačke družine Njegoš, gde je bio veliki dobrotvor. Pored toga, bio je i aktivni član Udruženjaza uređenje i ulepšavanje Vlasotinca, i davao veliki doprinos u njegovom radu. 

Razglednica g. Isidora Mitića

Prerana smrt, 31. januara 1938. godine, sprečila ga je da uredi svoju knjižaru, poput onih u velikim evropskim gradovima, što mu je bila želja. Podsećajući na njega, ali i na druge vlasotinačke knjižare, želimo da otrgnemo od zaborava one ljude koji su doprinosili da ljubav prema knjizi živi i traje.

Tekst: Slobodan Ćukalović