Vlasotince koje ne bledi

Tako biva uvijek kad nešto nestane; za njim ostane praznina onakvog oblika kakvog je bilo ono što je nestalo. Tako biva i kad nam neko umre. Tako biva uopće kad se zbriše jedan realitet: na njegovom mjestu ostane praznina tačno njegovih crta, lika i obličja, i sjedi na njegovom mjestu za stolom, kao duh umornog Banqua, i zuri u nas... Proljeća Ivana Galeba , Vladan Desnica (X glava) Da li ste znali da je jedan lekar, iz Vlasotinca, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti zaveštao svu svoju imovinu? Da li ste znali da su dva Vlasotinčanina vodila Beograd?  Danas su ti ljudi pomalo zaboravljeni. Zašto? Teško je odgovoriti. Ovim tekstom potrudiću se da skrenem pažnju na neke od značajnijih ljudi koji su se rodili, živeli, radili ili umrli u Vlasotincu i u njemu ostavili dubok trag.  Iako je Vlasotince malo mesto, to ga nije sprečilo da napreduje u pogledu kulture, a i života uopšte. Tako je u Vlasotincu postojao veliki broj udruženja koja su se bavila poboljšanjem kvaliteta života sv...

Šta je kultura? Sve što je atribut života, od uma i mašte pa do fizičkog zdravlja, sve je element i medijum kulture, ali ona sama nešto je drugo. Oplemenjivanje čoveka – to ima hiljade stepena, oblika, svrha. Isidora Sekulić, O kulturi Kultura je svuda oko nas, iako je najčešće nismo ni svesni. Ona predstavlja ono što čitamo, gledamo, radimo, mislimo, pričamo, jedemo... Jednostavno u svemu možemo naći kulturu. Bez nje ne bismo imali jezik, običaje, verovanja koja bi nas spajala sa drugim ljudima. Kultura je zasnovana na čovekovoj sposobnosti da stvara, što ga razlikuje od životinja. U ljudskom životu, pored njegovih osnovnih potreba, postoji i potreba za stvaranjem. Kultura je izuzetno širok pojam i obuhvata (u najširem smislu) sve ono što je čovek stvorio, a čega u prirodi pre toga nije bilo. Kulturno nasleđe podrazumeva dobra koja su nasleđena od prethodnih generacija ili koja nastaju u sadašnjosti, a imaju specifičnu vrednost za ljude i treba da budu sačuvana za buduće ...

U rubrici Da li znate stoji pitanje: Zašto Vlasotince nema ulično električno osvetljenje kada u Vlasotincu postoje dve električne centrale? A zatim članak Vlasotince je još uvek u mraku . Problem osvetljenja gradskih ulica i pored toga što u Vlasotincu po stoje dve električne centrale: Električna centrala Kreditne banke u Vla sotincu i Električna centrala Tihomira Ilića u Manastirištu, nije re šen. Postoji izgledno rešenje jer se u gradu postavljaju stubovi za električnu mrežu. U dvorištu opštine sazidana je zgrada za transformator (februar  1939. godine) a sada je tu trpezarija OŠ 8. oktobar . Prispeo je transformator g. Ilića... Banska uprava je zabranila dalje postavljanje električne mreže. U nekoliko navrata list je pisao o ovim problemima, a onda članak  Električno pitanje (Js) Piše da je problem nastao zato što je bivša opštinska uprava u kojoj je bilo i nekoliko akcionara Kreditne banke, sklopila po opštinu štetan ugo vor. Novo izabrana opštinska vla...

Po oslobođenju od Turaka i pripajanjem Srbiji 1878. godine, Vlasotince se, i pored skromne privrede, razvijalo u duhovni centar ondašnje jugoistočne Srbije. Po popisu iz 1879. godine, u Vlasotincu je od 2626 punoletnih žitelja bilo 464 pismenih muškaraca i 32 žene, što je za ono vreme bio veliki broj. Sa ovolikim brojem pismenih u odnosu na broj stanovnika Vlasotince je prednjačilo i pred Leskovcem, Vranjem i Nišem. Vlasotinački kraj je prednjačio i po broju škola, jer su, pored škole u Vlasotincu, radile i u Konopnici, Kruševici, Dadincu, Gornjem Prisjanu, Ruplju i u Crvenoj Jabuci. Sa razvojem školstva otvaraju se i prve knjižare, koje su snabdevale stanovnike Vlasotince i okolnih sela školskim priborom i udžbenicima.  Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka knjige su bile retkost pa su prenumeranti (pretplatnici) bili začetnici čitalačke publike, mada se ne može zanemariti ni uloga knjižara. Ovo se, pre svega, odnosi na nabavljanje i prodaju knjiga koje su korišćene k...

Sokolska ideja dr Miroslava Triša nije mimoišla Vlasotince i Vlasotinčane koji su, nakon oslobađanja od Turaka, željni slobode i prosperiteta, brzo prihvatili nova saznanja i ideje. U poslednjoj deceniji XIX veka osnovano je nekoliko udruženja, od kojih posebno treba istaći: Zanatsko udruženje (1882),  Streljačko društvo (1896), Pevačku družinu Njegoš  (1897) i Trgovačko društvo (1900). Entuzijazam se preneo i u prvu deceniju XX veka, pa je na inicijativu Aleksandra P. Crnilovića, koji je studirao u Beogradu, njegovog mlađeg brata Uroša i učitelja Lazara Miljkovića, osnovano 1909. godine Gimnastičko i patriotsko društvo Soko . Početkom 1911. godine Društvo prihvata Pravila Saveza sokolskih društava Soko i Dušan Silni  i menja ime u Sokolsko društvo Dušan Silni - Vlasotince. Za starešinu Društva je izabran Lazar Miljković, za tajnika Dušan On. Popović, za načelnika Uroš P. Crnilović, a za njegovog zamenika Gligorije P. Seizović. Sokolci, u Vlasotincu 1912. godine: ...

1997. preminuo je u Beogradu Dušan Duško Karuović kompozitor pesama za decu i zabavne muzike, ali i “prvi beogradski maneken” kako ga naziva Milomir Marić. Dušan Karuović  je rođen  u Vlasotincu 18. novembra 1945. u jednoj od najstarijih građanskih porodica. Još pre njegovog  polaska u školu porodica se preselila u Beograd. Pošto je Dušan pokazivao talenat za muziku, završio je osnovnu pa srednju muzičku školu, potom upisuje akademiju koju nije zavšio, ali se muzikom bavio celog života. Sa Oljom Ivanjicki Pripadao je prvoj generaciji jugoslovenskih manekena. Kod nas 60-ih godina 20. veka muškarci su bili retki u svetu manekenstva, a i njih su pratile predrasude da su homoseksualci. Kako se Duško Karuović borio sa tim, najbolje ilustruje anegdota koju nam je ispričao  novinar Milomir Marić. Naime, na prvim Duškovim modnim revijama ponekad bi se našao neki mangup iz publike koji bi mu dobacio da je „peder“. Za Karuovića kao mačo muškarca, to je bila...

Posebno mesto u srpskoj arhitekturi između dva svetska rata pripada ruskim arhitektama. Mnogi od njih uklopili su se u život nove domovine dajući joj svoj puni doprinos. Oni su uskoro postali "državni", a projektovali su na osnovu jedne solidne akademske škole. Oni su u trećoj i četvrtoj deceniji 20. veka ostvarili obimnu graditeljsku produkciju. Nikolaj Krasnov je završio Akademiju likovnih umetnosti u Moskvi na odseku za arhitekturu, a zaposlio se kao gradski arhitekta u Jalti na Krimu. U Rusiji, po njegovim projektima sagrađeni su mnogi objekti, između ostalih i carsko letovalište Livadije na Krimu. Došao je u Beograd 1922. godine, sa titulom akademika arhitekture i zaposlio se u Arhitektonskom odeljenju Ministarstva građevine Kraljevine SHS. Njegovi savremenici, okarakterisali su ga kao razložnog arhitektu koji nije trpeo novotarije i kao izvanredno disciplinovanog akademskog crtača. Nikolaj Krasnov: Rus koji je napravio srpsku vladu [2] Među projektima za s...