SOKOLSKO DRUŠTVO VLASOTINCE
Sokolska ideja dr Miroslava Triša nije mimoišla Vlasotince i Vlasotinčane koji su, nakon oslobađanja od Turaka, željni slobode i prosperiteta, brzo prihvatili nova saznanja i ideje. U poslednjoj deceniji XIX veka osnovano je nekoliko udruženja, od kojih posebno treba istaći: Zanatsko udruženje (1882), Streljačko društvo (1896), Pevačku družinu Njegoš (1897) i Trgovačko društvo (1900).
Entuzijazam se preneo i u prvu deceniju XX veka, pa je na inicijativu Aleksandra P. Crnilovića, koji je studirao u Beogradu, njegovog mlađeg brata Uroša i učitelja Lazara Miljkovića, osnovano 1909. godine Gimnastičko i patriotsko društvo Soko.
Početkom 1911. godine Društvo prihvata Pravila Saveza sokolskih društava Soko i Dušan Silni i menja ime u Sokolsko društvo Dušan Silni - Vlasotince. Za starešinu Društva je izabran Lazar Miljković, za tajnika Dušan On. Popović, za načelnika Uroš P. Crnilović, a za njegovog zamenika Gligorije P. Seizović.
 |
| Sokolci, u Vlasotincu 1912. godine: Uroš P. Crnilović, Mladen Milovanović, Dragi Živković, Dragi Cekić, Dragutin Rančić, Todor Bidžić, Mile Hadži-Marković, Jordan Kocanović, Gligorije Seizović, Rista Jovanović i Petar Đelić |
Sokolska ideja je brzo prihvaćena od vlasotinačke mladeži, članstvo se uvećalo privučeno javnim vežbama, priredbama i raznim sportskim nadmetanjima, koje su organizovali članovi Društva. Poseban podstrek omasovljenju članstva dalo je učešće Uroša P. Crnilovića, koji se školovao u Beogradu, na Svesokolskom sletu u Pragu 1912. godine i njegovo osvajanje medalje u disciplini skok u dalj.
 |
| Uroš Crnilović pred nastup 1912. godine |
Posle ratova se, 1919. godine, osniva Sokolski Savez Srba, Hrvata i Slovenaca, a već 1920. godine on menja ime u Jugoslovenski Sokolski Savez.
Sokolsko društvo Vlasotince, verno tradiciji, obnavlja svoj rad u okviru novoformirane Moravske župe u Nišu, pod novim imenom Sokolsko društvo Vlasotince.
Jato "sokolčića", koji će ubrzo postati okosnica Društva i učestvovati na najvećim sokolskim sletovima u zemlji i inostranstvu.
Bračni par Velašević, iskusni sokoli, odmah se po dolasku u Vlasotince, 1922. godine, uključuju u rad Društva koje, posle izbora dr Radula za starešinu 1924. godine, zauzima značajno mesto u društvenom životu Vlasotinca i Moravskoj sokolskoj župi.
Pripreme za župske i pokrajinske sokolske sletove su sve ozbiljnije, a učešća izuzetno zapažena, pa je ideja dr Radula o izgradnji Narodnog doma sa sokolanom rado prihvaćena od članstva.
Sokolsko društvo je 27. aprila 1926. god. uputilo predlog Pevačkoj družini Njegoš, Čitaonici i nekim Esnafskim udruženjima za izgradnju zajedničkog Doma.
Naredne, 1927. god. su utvrđena Pravila, formirana Uprava sa dr Radulom na čelu i, sa zajedničkim kapitalom, započela izgradnnja Doma. Sa izgradnjom se 1928. god. zastalo, pa je zatražena pomoć od Vardarske banovine, u čijem je sastavu bio srez vlasotinački, no zahtev je odbijen. U pomoć je tada pritekao Vlada Ilić, industrijalac iz Beograda, poreklom Vlasotičanin, pa je Dom završen i osvećen 19. oktobra 1929. god.
Useljenjem u Dom, a posebno korišćenjem Sokolane, Društvo izrasta u jedno od najboljih u Moravskoj sokolskoj župi, a nastupi njegovih članova na sletovima u Nišu, Leskovcu, Zaječaru i Skoplju su bili posebno zapaženi.
Porodica Vlade Ilića, preko Olge Ilić- Dunđerski, kao kume, daruje 1932. godine zastavu Sokolskom društvu. Iste godine osnivaju se Konjički odsek i Odsek sokolske odbojke.
Period razvoja Društva se nastavlja uz već hroničnu besparicu, podmlađivanjem članstva, osnivanjem seoskih sokolskih četa (u Svođu, Darkovcu, Konopnici i dr), i saradnjom sa bratskim sokolskim društvima iz Moravske sokolske župe, (Leskovac, Boljevac, Kuršumlija, Aleksinac i dr.), ali i sa društvima iz drugih župa i mesta.
Izborom nastavnika Ferda Vigela za prosvetara Društva, konstituisan je Prosvetni odbor u sastavu: Slavimir Panajotović, tajnik, Stanimir Ristić, novinar, Radomir Ćukalović, knjižničar, i Miodrag Topolčević, narodna prosveta, koji je posebnu pažnju posvetio prosvetnom radu sa decom, naraštajem i članovima. Organizuju se predavanja i logorovanja, članovi se šalju na tečajeve, obnavlja se knjižnica.
Društvo je bilo pretplatnik mnogih sokolskih publikacija, poput Sokolskog glasnika, Sokolića, Sokolske prosvete i dr.
Župske tečajeve za prednake i prosvetare su redovno pohađali i članovi Društva, pa su tako, 1933. god, Tečaj za prednjake u Leskovcu pohađali Stevan Išljamović i Đorhe Prikić a tečaj za prosvetare u Nišu Radomir Ćukalović.
Na dan 12. marta 1933. godine osnovana je Seoska sokolska četa u Konopnici. Na svečanosti, koja je tim povodom organizovana, učestvovali su, pored starešine i prosvetara društva, načelnici, dr Ana Velašević i Stevan Išljamović, sa grupom naraštajaca i dece.
Iste godine Skupština društva prihvata predlog R. Ćukalovića da se osnuju muzej i pozorišna sekcija. Poslovi pozorišne sekcije se poveravaju prosvetnom odboru, odnosno učiteljima S. Ristiću, S. Panajotoviću i V. Nikolajeviću.
Vrlo brzo nakon osnivanja pozorišne sekcije, nabavljaju se rekviziti i izrađuju kulise.
Podmlađivanju članstva se poklanja posebna pažnja, iz naraštaja su, između ostalih, prevedeni u članstvo: Dragoljub Šušulić, Čedomir Stamenković, Siniša Totošković, Branko Davinić, Čedomir Valčić i Mladen Conić, a iz sokolske dece u naraštaj: Danica Gorunović, Simka Daskalović, Vera Popović, Leposava Mirković, Blagoje Valčić, Boža Didić i Božidar Mršić.
Nisu zapostavljene ni gimnastičke aktivnosti ni učešća na sletovima, od kojih posebno izdvajam, Župski slet u Leskovcu, zbog brojnosti učesnika (10 članova- vežbača, 10 članova muškog naraštaja i 9 članica ženskog naraštaja).
U ovoj godini posebno je zabeleženo gostovanje Društva u Leskovcu, 5. oktobra t.g, koje je zbog slabog odziva članova sokolskog društva Leskovac doživelo finansijski krah i pored izuzetno dobro izvedenog programa.
Period od 1934. do 1940. godine, na osnovu skromne arhivske građe koja je sačuvana, može se oceniti kao uspešan i pored stalne pretnje da se Dom i Sokolana zatvore zbog meničnog duga od 70.000 din.
Zatražen je kredit od Sokolskog saveza u iznosu od 50.000 din. ali je zahtev odbijen sa obrazloženjem da Društvo nije vlasnik. Po predlogu Uprave Društva, Skupština donosi odluku da prihvati dug od 50.000 dinara ali da im se Sokolana prenese u vlasništvo.
Uprava Narodnog doma nije prihvatila predlog Društva. Dug je raspoređen proporcionalno, pa je 1935. god. prihvaćena menična obaveza od 18.000 din., koju su potpisali u ime Društva dr R. Velašević, M. Nocić i S. Pejić. Problem duga je tako rešen, pa je Dom nastavio da se koristi po ranije utvrđenim Pravilima.
Ovaj period karakteriše, i pored redovnih godišnjih izbora članova starešinstva, mala izmena članova, što je uticalo na kontinuitet i uspešnost u radu Društva.
Početkom 1935. god. Društvo dobija zajam od Sokolske župe u Nišu u iznosu od 7.000 dinara za kupovinu dušeka i gimnastičkih sprava, što, uz poklon Društva Vlasotinčana iz Beograda u opremi za vežbanje, poboljšava uslove za rad i pripremu članova za učešće na Svesokolskom sletu Bugarskog junaka u Sofiji.
U sklopu priprema za odlazak u Sofiju, organizuju se javni časovi i zabave.
Na sletu, pored dr Radula, učestvuju Đorđe Stanković, Čedomir Stamenković i Božidar Cvetković.
U toku godine u Vlasotincu se organizuje župski tečaj za vođe seoskih četa. Za pročelnika tečaja se određuje prosvetar Društva Ferdo Vigel.
Radu seoskih četa se poklanja više pažnje, aktiviraju se nove čete u Dadincu, a kasnije i u Lipovici, bira se za pročelnika seoskih sokolskih četa S. Panajotović a za prosvetara R. Ćukalovih.
Period pun događaja i aktivnosti Društvo pored prednjačkog (tehničkog) odbora (18 članova, 20 muš. naraš, 25 muš. dece, 8 članica i 25 žen. dece), ima još Prosvetni odbor, Pozorišnu sekciju i Muzej a 1937. godine se osniva i Socijalni odbor.
Župske tečajeve redovno pohađaju i mnogi članovi Sokolskog društva Vlasotince, od kojih izdvajam kako najaktivnije: Jelenu Živković, Simku Valčić, Dragoljuba Šušulića i Čedomira Stamenkovića.
Redovno svake godine, povodom velikih praznika (Božić, Uskre, Duhovi, Sokolska slava, Kraljev rođendan), održavaju se prigodne svečanosti sa javnim gimnastičkim časovima na kojima se proveravala spremnost članova-vežbača ali i obezbeđivala neophodna finansijska sredstva za rad Društva.
Učešće članova na sletovima je bilo zadovolavajuhe, i pored činjenice da su najveći deo troškova snosili sami članovi. Od mnogobrojnih sletova koji su se održavali širom zemlje posebno treba izdvojiti:
-Župske sletove u Subotici (1935), Nišu (1936) i Beogradu (1937).
- Pokrajinski slet u Skoplu (1937),
-Svesokolske sletove u Sofiji (1935. i 1939) i Pragu (1938).
Pored starešine, dr Radula, koji je učestvovao na svim ovim sletovima, izdvajam ovom prilikom: Čedomira Stamenkovića (Subotica, Niš, Beograd, Sofija), Đorđa Stankovića (Beograd, Skople, Sofija), Anu Velašević (Niš, Beograd, Skoplje, Sofija, Prag), Jelenu Živković (Niš, Beograd) i Božidara Cvetkovića, (Skopllje, Sofija, Prag).
Vredna pomena je velika humanitarna akcija koju je Društvo organizovalo krajem 1938. godine s ciljem da se prikupi pomoć za čehoslovački Crveni krst, odnosno za izbeglice iz sudetskih krajeva.
Članovi Društva 1940. godinu dočekuju, kao i svi građani, sa zebnjom zbog rata u Evropi koji se širio, ali vredno rade, pripremajući se za veliki Svesokolski slet koji je trebalo da se održi jula 1941. god. u Beogradu.
Slet nije održan, jer se rat proširio na ceo svet. Posle okupacije zemlje, 1941. godine, Društvo prestaje sa radom, zastavu i arhivu preuzima Poljska straža. Posle rata, 1944. godine rad Društva nije obnavljan, pa se 1941. godine može smatrati godinom prestanka aktivnog i javnog rada Sokolskog društva Vlasotince, ali ne i organizovanog sportskog i gimnastičkog pokreta.
Tekst: Slobodan R. Ćukalović
Pripreme za župske i pokrajinske sokolske sletove su sve ozbiljnije, a učešća izuzetno zapažena, pa je ideja dr Radula o izgradnji Narodnog doma sa sokolanom rado prihvaćena od članstva.
Sokolsko društvo je 27. aprila 1926. god. uputilo predlog Pevačkoj družini Njegoš, Čitaonici i nekim Esnafskim udruženjima za izgradnju zajedničkog Doma.
Naredne, 1927. god. su utvrđena Pravila, formirana Uprava sa dr Radulom na čelu i, sa zajedničkim kapitalom, započela izgradnnja Doma. Sa izgradnjom se 1928. god. zastalo, pa je zatražena pomoć od Vardarske banovine, u čijem je sastavu bio srez vlasotinački, no zahtev je odbijen. U pomoć je tada pritekao Vlada Ilić, industrijalac iz Beograda, poreklom Vlasotičanin, pa je Dom završen i osvećen 19. oktobra 1929. god.
Useljenjem u Dom, a posebno korišćenjem Sokolane, Društvo izrasta u jedno od najboljih u Moravskoj sokolskoj župi, a nastupi njegovih članova na sletovima u Nišu, Leskovcu, Zaječaru i Skoplju su bili posebno zapaženi.
 |
| Jedna od kultnih fotografija , Vežbe na otvorenom, 1931. godina. Na vratilu brat Parunović, asistira brat R.Ćukalović. Pripreme za Sveslovenski slet u Pragu. |
Porodica Vlade Ilića, preko Olge Ilić- Dunđerski, kao kume, daruje 1932. godine zastavu Sokolskom društvu. Iste godine osnivaju se Konjički odsek i Odsek sokolske odbojke.
Period razvoja Društva se nastavlja uz već hroničnu besparicu, podmlađivanjem članstva, osnivanjem seoskih sokolskih četa (u Svođu, Darkovcu, Konopnici i dr), i saradnjom sa bratskim sokolskim društvima iz Moravske sokolske župe, (Leskovac, Boljevac, Kuršumlija, Aleksinac i dr.), ali i sa društvima iz drugih župa i mesta.
Izborom nastavnika Ferda Vigela za prosvetara Društva, konstituisan je Prosvetni odbor u sastavu: Slavimir Panajotović, tajnik, Stanimir Ristić, novinar, Radomir Ćukalović, knjižničar, i Miodrag Topolčević, narodna prosveta, koji je posebnu pažnju posvetio prosvetnom radu sa decom, naraštajem i članovima. Organizuju se predavanja i logorovanja, članovi se šalju na tečajeve, obnavlja se knjižnica.
Društvo je bilo pretplatnik mnogih sokolskih publikacija, poput Sokolskog glasnika, Sokolića, Sokolske prosvete i dr.
Župske tečajeve za prednake i prosvetare su redovno pohađali i članovi Društva, pa su tako, 1933. god, Tečaj za prednjake u Leskovcu pohađali Stevan Išljamović i Đorhe Prikić a tečaj za prosvetare u Nišu Radomir Ćukalović.
Na dan 12. marta 1933. godine osnovana je Seoska sokolska četa u Konopnici. Na svečanosti, koja je tim povodom organizovana, učestvovali su, pored starešine i prosvetara društva, načelnici, dr Ana Velašević i Stevan Išljamović, sa grupom naraštajaca i dece.
Iste godine Skupština društva prihvata predlog R. Ćukalovića da se osnuju muzej i pozorišna sekcija. Poslovi pozorišne sekcije se poveravaju prosvetnom odboru, odnosno učiteljima S. Ristiću, S. Panajotoviću i V. Nikolajeviću.
Vrlo brzo nakon osnivanja pozorišne sekcije, nabavljaju se rekviziti i izrađuju kulise.
Podmlađivanju članstva se poklanja posebna pažnja, iz naraštaja su, između ostalih, prevedeni u članstvo: Dragoljub Šušulić, Čedomir Stamenković, Siniša Totošković, Branko Davinić, Čedomir Valčić i Mladen Conić, a iz sokolske dece u naraštaj: Danica Gorunović, Simka Daskalović, Vera Popović, Leposava Mirković, Blagoje Valčić, Boža Didić i Božidar Mršić.
Nisu zapostavljene ni gimnastičke aktivnosti ni učešća na sletovima, od kojih posebno izdvajam, Župski slet u Leskovcu, zbog brojnosti učesnika (10 članova- vežbača, 10 članova muškog naraštaja i 9 članica ženskog naraštaja).
U ovoj godini posebno je zabeleženo gostovanje Društva u Leskovcu, 5. oktobra t.g, koje je zbog slabog odziva članova sokolskog društva Leskovac doživelo finansijski krah i pored izuzetno dobro izvedenog programa.
Period od 1934. do 1940. godine, na osnovu skromne arhivske građe koja je sačuvana, može se oceniti kao uspešan i pored stalne pretnje da se Dom i Sokolana zatvore zbog meničnog duga od 70.000 din.
Zatražen je kredit od Sokolskog saveza u iznosu od 50.000 din. ali je zahtev odbijen sa obrazloženjem da Društvo nije vlasnik. Po predlogu Uprave Društva, Skupština donosi odluku da prihvati dug od 50.000 dinara ali da im se Sokolana prenese u vlasništvo.
Uprava Narodnog doma nije prihvatila predlog Društva. Dug je raspoređen proporcionalno, pa je 1935. god. prihvaćena menična obaveza od 18.000 din., koju su potpisali u ime Društva dr R. Velašević, M. Nocić i S. Pejić. Problem duga je tako rešen, pa je Dom nastavio da se koristi po ranije utvrđenim Pravilima.
 |
| Narodni dom |
Početkom 1935. god. Društvo dobija zajam od Sokolske župe u Nišu u iznosu od 7.000 dinara za kupovinu dušeka i gimnastičkih sprava, što, uz poklon Društva Vlasotinčana iz Beograda u opremi za vežbanje, poboljšava uslove za rad i pripremu članova za učešće na Svesokolskom sletu Bugarskog junaka u Sofiji.
U sklopu priprema za odlazak u Sofiju, organizuju se javni časovi i zabave.
Na sletu, pored dr Radula, učestvuju Đorđe Stanković, Čedomir Stamenković i Božidar Cvetković.
U toku godine u Vlasotincu se organizuje župski tečaj za vođe seoskih četa. Za pročelnika tečaja se određuje prosvetar Društva Ferdo Vigel.
Radu seoskih četa se poklanja više pažnje, aktiviraju se nove čete u Dadincu, a kasnije i u Lipovici, bira se za pročelnika seoskih sokolskih četa S. Panajotović a za prosvetara R. Ćukalovih.
Period pun događaja i aktivnosti Društvo pored prednjačkog (tehničkog) odbora (18 članova, 20 muš. naraš, 25 muš. dece, 8 članica i 25 žen. dece), ima još Prosvetni odbor, Pozorišnu sekciju i Muzej a 1937. godine se osniva i Socijalni odbor.
Župske tečajeve redovno pohađaju i mnogi članovi Sokolskog društva Vlasotince, od kojih izdvajam kako najaktivnije: Jelenu Živković, Simku Valčić, Dragoljuba Šušulića i Čedomira Stamenkovića.
Redovno svake godine, povodom velikih praznika (Božić, Uskre, Duhovi, Sokolska slava, Kraljev rođendan), održavaju se prigodne svečanosti sa javnim gimnastičkim časovima na kojima se proveravala spremnost članova-vežbača ali i obezbeđivala neophodna finansijska sredstva za rad Društva.
Učešće članova na sletovima je bilo zadovolavajuhe, i pored činjenice da su najveći deo troškova snosili sami članovi. Od mnogobrojnih sletova koji su se održavali širom zemlje posebno treba izdvojiti:
-Župske sletove u Subotici (1935), Nišu (1936) i Beogradu (1937).
- Pokrajinski slet u Skoplu (1937),
-Svesokolske sletove u Sofiji (1935. i 1939) i Pragu (1938).
Pored starešine, dr Radula, koji je učestvovao na svim ovim sletovima, izdvajam ovom prilikom: Čedomira Stamenkovića (Subotica, Niš, Beograd, Sofija), Đorđa Stankovića (Beograd, Skople, Sofija), Anu Velašević (Niš, Beograd, Skoplje, Sofija, Prag), Jelenu Živković (Niš, Beograd) i Božidara Cvetkovića, (Skopllje, Sofija, Prag).
Vredna pomena je velika humanitarna akcija koju je Društvo organizovalo krajem 1938. godine s ciljem da se prikupi pomoć za čehoslovački Crveni krst, odnosno za izbeglice iz sudetskih krajeva.
Članovi Društva 1940. godinu dočekuju, kao i svi građani, sa zebnjom zbog rata u Evropi koji se širio, ali vredno rade, pripremajući se za veliki Svesokolski slet koji je trebalo da se održi jula 1941. god. u Beogradu.
Slet nije održan, jer se rat proširio na ceo svet. Posle okupacije zemlje, 1941. godine, Društvo prestaje sa radom, zastavu i arhivu preuzima Poljska straža. Posle rata, 1944. godine rad Društva nije obnavljan, pa se 1941. godine može smatrati godinom prestanka aktivnog i javnog rada Sokolskog društva Vlasotince, ali ne i organizovanog sportskog i gimnastičkog pokreta.
Tekst: Slobodan R. Ćukalović
Comments
Post a Comment