Vlasotince koje ne bledi

 Povodom Dana opštine Vlasotince naša stranica, Vlasotince koje ne bledi , dobila je oktobarsko priznanje u vidu Pohvale 10. oktobar, kao deo tima Vlasotince koje volim. Zahvalnost za ovakvo priznanje dugujem ljudima koji prate rad stranice i svom predlagaču.  Urednik Danilo Pejčić  

  Gledaj šta reka hoće, ne idi nikada rešenjima protiv nje, ako ne želiš skupo da platiš. Ovo su reči profesora Milana Nešića, čoveka koji je projektovao kej i prelivnu branu. Reč i kojih Vlasotinčani uvek treba da se sećaju. Prelivne brane više nema, ali kej je ostao kao najveći dar profesora Nešića svo jim Vlasotinčanim a. Milan Nešić (Soko Banja, 1886 — Beograd, 28. decembar 1970), hidro-inženjer i gradonačelnik Beograda. Rođen 1. februara 1886. godine u Soko Banji. Otac mu se zvao Lazar i rodom je iz Zaječara, a majka Mileva Prvulović, rođena u Novom Hanu, sada Minićevu. Roditelji su osim Milana imali još petoro dece: Nastasiju, Nataliju, Persidu, Emiliju i Radmilu. Otac Lazar je uzeo prezime Nešić po imenu svoga dede, koji se zvao Neša. Lazar je završio osnovnu školu i četiri razreda gimnazije u Zaječaru, i u to vreme je već važio za školovanog čoveka. Kao takav stupa u službu, prvo kao pisar, pa posle i kao sreski načelnik. Milan je završio dva razreda osnovne škole u Vlasotincu

Tako biva uvijek kad nešto nestane; za njim ostane praznina onakvog oblika kakvog je bilo ono što je nestalo. Tako biva i kad nam neko umre. Tako biva uopće kad se zbriše jedan realitet: na njegovom mjestu ostane praznina tačno njegovih crta, lika i obličja, i sjedi na njegovom mjestu za stolom, kao duh umornog Banqua, i zuri u nas... Proljeća Ivana Galeba , Vladan Desnica (X glava) Da li ste znali da je jedan lekar, iz Vlasotinca, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti zaveštao svu svoju imovinu? Da li ste znali da su dva Vlasotinčanina vodila Beograd?  Danas su ti ljudi pomalo zaboravljeni. Zašto? Teško je odgovoriti. Ovim tekstom potrudiću se da skrenem pažnju na neke od značajnijih ljudi koji su se rodili, živeli, radili ili umrli u Vlasotincu i u njemu ostavili dubok trag.  Iako je Vlasotince malo mesto, to ga nije sprečilo da napreduje u pogledu kulture, a i života uopšte. Tako je u Vlasotincu postojao veliki broj udruženja koja su se bavila poboljšanjem kvaliteta života svojih žite

Šta je kultura? Sve što je atribut života, od uma i mašte pa do fizičkog zdravlja, sve je element i medijum kulture, ali ona sama nešto je drugo. Oplemenjivanje čoveka – to ima hiljade stepena, oblika, svrha. Isidora Sekulić, O kulturi Kultura je svuda oko nas, iako je najčešće nismo ni svesni. Ona predstavlja ono što čitamo, gledamo, radimo, mislimo, pričamo, jedemo... Jednostavno u svemu možemo naći kulturu. Bez nje ne bismo imali jezik, običaje, verovanja koja bi nas spajala sa drugim ljudima. Kultura je zasnovana na čovekovoj sposobnosti da stvara, što ga razlikuje od životinja. U ljudskom životu, pored njegovih osnovnih potreba, postoji i potreba za stvaranjem. Kultura je izuzetno širok pojam i obuhvata (u najširem smislu) sve ono što je čovek stvorio, a čega u prirodi pre toga nije bilo. Kulturno nasleđe podrazumeva dobra koja su nasleđena od prethodnih generacija ili koja nastaju u sadašnjosti, a imaju specifičnu vrednost za ljude i treba da budu sačuvana za buduće gene

U rubrici Da li znate stoji pitanje: Zašto Vlasotince nema ulično električno osvetljenje kada u Vlasotincu postoje dve električne centrale? A zatim članak Vlasotince je još uvek u mraku . Problem osvetljenja gradskih ulica i pored toga što u Vlasotincu po stoje dve električne centrale: Električna centrala Kreditne banke u Vla sotincu i Električna centrala Tihomira Ilića u Manastirištu, nije re šen. Postoji izgledno rešenje jer se u gradu postavljaju stubovi za električnu mrežu. U dvorištu opštine sazidana je zgrada za transformator (februar  1939. godine) a sada je tu trpezarija OŠ 8. oktobar . Prispeo je transformator g. Ilića... Banska uprava je zabranila dalje postavljanje električne mreže. U nekoliko navrata list je pisao o ovim problemima, a onda članak  Električno pitanje (Js) Piše da je problem nastao zato što je bivša opštinska uprava u kojoj je bilo i nekoliko akcionara Kreditne banke, sklopila po opštinu štetan ugo vor. Novo izabrana opštinska vlast, bez raskid

Po oslobođenju od Turaka i pripajanjem Srbiji 1878. godine, Vlasotince se, i pored skromne privrede, razvijalo u duhovni centar ondašnje jugoistočne Srbije. Po popisu iz 1879. godine, u Vlasotincu je od 2626 punoletnih žitelja bilo 464 pismenih muškaraca i 32 žene, što je za ono vreme bio veliki broj. Sa ovolikim brojem pismenih u odnosu na broj stanovnika Vlasotince je prednjačilo i pred Leskovcem, Vranjem i Nišem. Vlasotinački kraj je prednjačio i po broju škola, jer su, pored škole u Vlasotincu, radile i u Konopnici, Kruševici, Dadincu, Gornjem Prisjanu, Ruplju i u Crvenoj Jabuci. Sa razvojem školstva otvaraju se i prve knjižare, koje su snabdevale stanovnike Vlasotince i okolnih sela školskim priborom i udžbenicima.  Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka knjige su bile retkost pa su prenumeranti (pretplatnici) bili začetnici čitalačke publike, mada se ne može zanemariti ni uloga knjižara. Ovo se, pre svega, odnosi na nabavljanje i prodaju knjiga koje su korišćene kao u